Bajke | sanja

Oktobar

Plavooki je zamišljeno gledao u gomilu stvarčica koje je prikupio na simsu prozora. Bilo je tu parčence gumice, komadić grafitne olovke, blokčić s pesmama, mali kalem narandžastog konca, Mališina fotografija, plavi automobilčić bez levog prednjeg točka, činijica za vodu koju mu je Mališa napravio od gline (obojena temperama i ukrašena suvim cvećem, a zatim prelakirana) i stara vunena rukavica u kojoj je spavao.
     On uzdahnu i pogura glavom tih nekoliko stvari prema korpici od pruća koja je visila zakačena ispod simsa.
     -Ti si lud, Plavooki! – rekao je Buboljub.
     -Nikada to nećeš moći da poneseš. Nikada! Čak ni do prvog drveta, a eto ga pod prozorom, a kamoli do Juga!
     -Vezao sam je suvim vlatima, - prošaputa Plavooki pomalo nesigurno.
     -Trebalo bi da izdrži...A i mene je Mališa dobro hranio...jak sam...
Zgrnuo je i poslednje dve stvari u korpu levim krilom, a zatim se okrenuo prema ostalim okupljenim lastama.
     -A ako ipak nisam dovoljno snažan, ako ne uspem, hoćete li mi pomoći?
Nekoliko najkrupnijih procvrkutaše nešto tiho između sebe, tako da ih nije mogao čuti. Sunčica, lastavica najsjajnijeg perja, okrenu se zatim prema njemu.
     -veoma smo srećni što te je taj dečak našao onda kada te je mačka umalo dograbila. Beskrajno smo mu zahvalni i što te je negovao, što ti je zalečio krilo. Ali, ti pripadaš jatu. Njemu će biti teško jedno vreme, ali će te zaboraviti. Trebalo bi i ti da učiniš isto. Što se tiče tvoje...hm...neobične ideje da poneseš na Jug sa sobom gomilu skalamerije koja će te na dečaka podsećati...Bojim se da niko od nas nije spreman da te podrži u toj ludosti.
     Plavookom se orosi oko. Starije laste prhnuše u vis i ostaviše ga nasamo. On uzdahnu još jednom, slete u korpu, a zatim polete, zakačivši vlati kojima je bila vezana i otkači ih sa eksera na kome je visila.

Jedan zamah,

dva,

tri...

Kao list koji se spušten s prozora spiralno spušta ka zemlji, mlada se lasta sa svojim teretom stropošta na jednu od grana obližnjeg drveta.

-Možda bih i rekla «dobro jutro», da me niste tako naprasno probudili, mladiću!- začu se melodičan glasić negde iz lišća. -Vaš naprasni upad, međutim, čini ovo jutro daleko manje dobrim nego što je moglo biti!

Plavooki je zbunjen pokušao da shvati odakle glas dopire i šta uopšte znači ceo taj rafal reči koji ga je zasuo.

-Ja bih na jug...Izvinite... prtljag mi je nešto teži nego što mogu da ponesem...

Iz jednog udubljenja na grani pomoli se mala, čupava glava. Očicama crnim kao ugljen zainteresovano je gledala u Plavookog, usta je stisla kao da je ljuta, a prćasti nosić je tobož uvređeno usukala.

-Hej! Pa ti si malecki kojeg je Mališa spasao od onog uobraženog mačora koji frkće kad god me ugleda! – ciknu ona razdragano, najednom promenivši raposloženje.

- Ček, ček, da te osmotrim... daaaa, dobro se brinuo o tebi.

Ona spusti svoje ručice na njegove obraze, zagleda mu se u oči, a zatim klimnu glavom.

-To se i moglo očekivati od Mališe. Odgovoran je to klinja, znaš. Nije kao neki.

Plavooki tek sada primeti mala, prozirna krila na njenim leđima, sa blagim zelenim i narandžastim tonovima.

- Oh!...vi ste vila?

- Molim te, bez persiranja. Zovi me Miha, slobodno. Oktobarska vila, tebi na usluzi.

Plavookom nada zatitra u grudima.

-Možda bi ti mogla da mi pomogneš? Sakupio sam uspomene, uspomene na Mališu... Želim da ih ponesem na Jug sa sobom.

-Mislim da to neće biti problem – reče Miha.

-Da vidimo. Gde li sam ga zaturila?

Ona šmugnu natrag u lišće i nakon par trenutaka pojavi se ponovo, još čupavija, noseći u ruci majušni štap, koji je podsećao na malo deblju, uštirkanu paukovu nit.

-Večito nevolje s tim štapićima! – gunđala je. -Svojeglavi su, znaš, potrebna im je čvrsta ruka da ih dovede u red.

Plavooki se nasmeja u sebi zbog onoga «čvrsta ruka», jer su Mihine malene ruke delovale nežnije od oblačka.
Mala vila se nakašlja, zauze dostojanstven stav (očigledno joj je bilo veoma stalo da ostavi dobar utisak), a zatim zamahnu štapićem.
Stvarčice z korpe se podigoše u vazduh i zavrteše. Vrtele su se sve brže i brže i pri tom postajale sve prozirnije, a kroz njih je isijavala čudesna svetlost. Na kraju se skupiše u svetlucavu tačkicu koja naglo polete prema Plavookom i ulete mu u grudi.
-Oh...! Miho! Hvala ti do neba! Pa ti si mi ih u srce spakovala!
-Da, da, dosta zahvaljivanja, mali. Nadam se da si zadovoljan. A sada izvini, nešto sam pospana, - reče, i praveći se nezainteresovana, zamače među grane. Bila je veoma promenljive ćudi.
Plavooki pogleda prema prozoru. Na njemu je stajao Mališa. Gledao ga je pogledom za koji se nije tačno moglo odrediti da li je srećan ili tužan.
-Srećan ti put, malecki! – rekao je, i mahnuo.
Plavooki mu uputi poslednji cvrkut punog srca, i prhnu put plavih visina.

Ilustracija: Marija Stojisavljević